Радне дозволе или радни услови?

посета Гани

У претходним данима јавност је уздрмала најава министра спољних послова о издавању 100 000 радних дозвола које, како каже њихов министар спољних послова, Гана жели да у потпуности искористи.

Не ради се овде о страху да ће нам странци заузети радна места, већ о чињеници да ово представља само неуспели покушај прикривања погрешне политике која се води годинама и јасан знак лоше контроле тржишта рада.

Уместо да се фокус преусмери на задржавање младих у земљи, пружајући им одговарајуће услове за живот и рад, хвали се тиме да ће држава издати за 60% више радних дозвола страним држављанима него протекле године. Најављено је да ће они радити у пољопривреди, грађевинарству, ИКТ-у, услугама и медицини.

Села су запостављена, а о пољопривредницима се не води довољна брига. Медицинско особље напушта земљу јер се овде више исплати бити партијски послушник без школе, него доктор који спасава животе.

Ми имамо кадар, ал немамо услове.

Од 2012. до 2025. године Србију је напустило преко 660 000 становника. Главни узрок томе је немогућност нормалног живота у земљи у којој се систем урушава, а образовани и млади људи беже тражећи основне услове за достојанствен живот. Управо та масовна емиграција један је од разлога због ког се манипулише статистиком.

Тако на пример, режим тврди да због њихове демографске политике опада стопа незапослености 9,4% (289 400 незапослених). Међутим, формула по којој се добија овај проценат је број незапослених подељен са радном снагом. А како се радно способно становништво смањује – због великог одласка у иностранство – тај проценат вештачки пада, иако реалан број незапослених и даље остаје висок.

Режим се такође хвали просечном нето платом од 108 000 динара, али како је формула за тај податак — укупан збир свих нето зарада подељен са бројем запослених. То доводи до закључка да плате појединаца са енормним примањима значајно подижу просек, док је већина грађана далеко испод тог износа. Просвета је, на пример, још увек испод републичког просека.

Минимална зарада је 53.529 динара, што је износ који не обезбеђује ни основне потребе за живот, нарочито уз раст цена хране и комуналија. Уз то, сведоци смо да поједини послодавци од радника траже да им део те минималне зараде врате „на руке“, иако је она већ ионако мизерна.

Наши држављани беже од трулог система који не вреднује знање и кажњава супротстављање неправди. Постављамо питање да ли ће страни држављани којима се радне дозволе издају добити одговарајуће услове за рад или је ово само покушај да се пронађу они који ће попунити места у систему који ће остати непромењен – труо и подвргнут добробити власти и њима послушнима.