Досије "Генералштаб"
- redakcijamegafon
- Nov 13, 2025
- 2 min read
Updated: Jan 6

Генералштаб је "само зграда"?
Зграде Генералштаба нису само рушевине бетона и арматуре, оне су камени сведоци једног народа, симбол отпора и сећања. Њихово очување није питање естетике, већ питање идентитета и достојанства.

Споменик културе
Зграде су дела врхунске архитектуре Николе Добровића, обележје модерне епохе и један од најзначајнијих архитектонских пројеката XX века у Србији. Али оне су и више од тога, оне чувају сећање на страдале у ноћима 29/30. априла и 8/9. маја 1999, када је НАТО авијација, без дозволе СБ Уједињених нација, бомбардовала Београд.
Неколико година касније, 2005, овај комплекс проглашен је спомеником културе, а врло брзо за то земљиште у самом срцу града почеле су да се интересују многе компаније које би на њему градиле луксузне објекте. Последња у низу је компанија Џареда Кушнера, зета Доналда Трампа, (председника управо оне земље која је бомбама засула наш град и Генералштаб).
Lex specialis
Период од почетка преговора са Владом, осим нетранспарентности, обележиле су и бројне контроверзе попут разрешења заменице директора Завода за заштиту споменика културе и фалсификовање докумената које је признао в.д. директор Завода. Он је и ухапшен по налогу Тужилаштва за организовани криминал (ТОК), али је на крају пуштен да се брани са слободе. За то време, председник републике, иако ван својих уставних надлежности, коментарисао је судске процесе и одбацивао све тврдње, па и признања нерегуларностима.
Упркос свим овим околностима, Генералштаб је изгубио статус споменика културе, а 7. новембра 2025. године у Народној скупштини је усвојен lex specialis којим се дозвољава рушење читавог комплекса културно-историјског наслеђа између Немањине и Масарикове улице.
Издаја?
На визуелним приказима предложених пројеката јасно се види натпис „Trump“ на згради некадашње Касарне 7. пука, као и три високе куле од којих је једна планиране на месту на коме се данас налази зграда некадашњег Генералштаба Краљевине Србије.

Забрињавајуће је што представници власти као аргумент за рушење наводе „небезбедност“ објекта, без искреног покушаја санације и заштите овог непокретног културног добра.

Поред тога забрињава и чињеница да се хотел у страном власништву може наћи у чворишту великог броја државних институција, па поред нарушавања урбанистичког изгледа простора, може довести и до нарушавања националне безбедности.
Народ који заборави своју историју, осуђен је да му се она понови.




Comments